Divljač nije samo predmet sporta i zabave lovca, već predstavlja i veliko ekonomsko bogatstvo, koje se koristi ne samo zbog mesa i krzna već i putem lovnog turizma. Zato je pre prijema budućeg mladog lovca potrebno proveriti kakvi su njegovi pogledi na izneta pitanja i odnose, pa tek onda odlučiti da li je pogodan da postane lovac, sa svim pravima i dužnostima.
LOV
Lov Predstavlja sport, rekreaciju , hobi i razonodu savremenog čoveka otuđenog od prirode; čoveka koga još uvek podstiču nagoni i osećanje da se, koliko je to moguće, vrati prirodi, u stvari, da se vrati samom sebi.
Lov omogućava čoveku da se bar privremeno skloni iz svakodnevice opterećen
brigama, radom, saobraćajem, smogom, sukobima sa sobom i bližnjima. Za vreme lova, ma koliko on bio naporan, lovac se odmara uživajući u lepoti prirode i divljači i u druženju sa drugim lovcima različitih zanimanja i socijalnih statusa.
PRIRODA
Družeći se u prirodi i sa prirodom, uviđajući svu lepotu biljnog i životinjskog sveta, čovek se oplemenjuje i obogaćuje svoja osećanja i svoj odnos, kako prema prirodi, tako i prema sebi i drugima koji ga okružuju.
Pravi lovac sve to doživljava utoliko više i dublje jer je i izvan lovne sezone u kontaktu sa divljači; brine se o njoj, hrani je i čuva od grabljivaca i štetočina, nevremena i gladi.
To što lovac odgajivač za vrema lovne sezone lovi divljač, koju inače uzgaja i čuva, ne umanjuje vrednost njegove intervencije u prirodne odnose divljači i njene životne sredine. Plansko i racionalno korišćenje divljači kroz lov sastavni je deo savremenog lovnog gazdovanja.
Ekološki uslovi
Savremeni ekološki uslovi, izgradnja sobraćajnica, naselja i industrije i intenzivna poljoprivedna proizvodnja smanjuju prostorne, prehrambene i druge pogodnosti za opstanak divljači.
Lovac je tu da svojom aktivnošću ublaži uticaj tih promena koje nagativno utiču na život i razmnožavanje divljači. Ako dođe do naglog smanjenja brojnosti pa i nestanka nekih vrsta divljači, čovek se mora ozbiljno zabrinuti i za svoj život, svoju sudbinu i budućnost generacija koje dolaze.
Čovek, naime, živi u istoj sredini u kojoj živi i divljač, jede istu hranu, ili hranu poreklom iz istog staništa, pije istu vodu i diše isti vazduh. Ono što se dešava divljči u pogoršanim ekološkim uslovima, čeka i čoveka u bližoj ili daljoj budućnosti. Otuda je neophodno da se ne samo lovci već svi ljubitelji i zaštitnici prirode, bore za poboljšanje uslova života životinjskog sveta i njegovo očuvanje i unapređivanje.
Svakog lovca treba da raduje kada umesto „mrtve prirode” vidi da život buja u njegovoj okolini, da pored njega u prirodi ima i drugih živih stvorenja, da su ona zdrava i da se razmnožavaju. Radost je utoliko veća ukoliko je sam lovac tome doprineo svojim radom i sopstvenim sredstvima.
Životna sredina
Stalno nastojanje društva da se ublaže i poprave veoma poremećeni prirodni uslovi životne sredine, ustvari je put da mu se omogući biološki opstanak. Kada se radi o divljači i njenim staništima, uloga lovca je skoro nezamenljiva.
Otuda se čovek koji se opredeli za lov, koji želi da postane lovac suočava sa velikom sopstvenom odgovornošću za uzgoj, zaštitu i racionalno korišćenje divljači.
Dužnost lovca je pre svega da zajedno sa ostalim segmentima društva doprinese da se prirodna bogatsva, pa i divljač kao njihov sastavni deo planski i racionalno koriste
